K. Dubica: Otvoren Pravoslavni vrtić i konačište

Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik otvorio je Pravoslavni vrtić i konačište izgrađene u okviru Svetosavskog omladinskog centra uz Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u centru ove opštine.

Kozarska Dubica - otvaranje Pravoslavnog vrtića

Ovaj vrtić radi po planu i programu za predškolske ustanove u Republici Srpskoj, ali ima i časove pravoslavne vjeronauke. Ovdje će biti smješteno 35 mališana.

"Briga za djecu mora da bude trajna jer na taj način pokazujemo, ne samo svoj humani odnos nego i postavljamo snažne temelje za budućnost ovog društva jer time i roditelji i porodica vjeruju u institucije i na taj način se najbolje odnose prema tome", rekao je predsjednik Srpske Milorad Dodik, otvarajući Pravoslavni vrtić u Kozarskoj Dubici.

Izvor: RTRS

Народни херој мајор Милан Тепић

29.09.2015. - "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко"

Једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. С обзиром на историјски кратку дистанцу у односу на рат у коме је и Тепић херојски погинуо, водиле су се расправе о његовом подвигу, али званичних дилема није било - он је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.

Дана 29. септембра 1991, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.

Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“

Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.

Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.

Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.

За тај јуначки чин мајор Тепић је одлуком Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постхумно одликован Орденом народног хероја.

Њему у част, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату.

Његово име носи  улица у Козарској Дубици, у Београду /општина Савски венац/, Бањалуци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду /три улице/, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Градишци и у више других српских градова.

Мајор Тепић остаће упамћен по речима: "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко".

https://www.youtube.com/watch?t=8&v=RBOJqMxEZeM

Golfom ganjao medvjeda na putu do Ljubije

Golfom ganjao medvjeda na putu do Ljubije

NN 28.09.2015 13:47

PRIJEDOR - Vožnja golfom dvojkom koja je trebala biti sasvim obično, rutinsko putovanje, za Dragomira Šabića (34), mještanina sela Tisovina kod Prijedora, pretvorila se prošle sedmice u nezaboravno iskustvo koje se ovih dana s ponekom šaljivom dosjetkom uveliko prepričava u ovom kraju.

Šabić kaže da je prošle sedmice u predvečerje krenuo prema obližnjoj Ljubiji. Na lokalnom putu poslije kraće vožnje  ispred sebe je ugledao čudnog pješaka- medvjeda.
-Bio je na nekih 30-tak metara od auta. I da ne povjerujete, uspravljen na zadnjim nogama, pješačio kao čovjek. Smanjio sam brzinu na nekih 40-tak kilometara i dugim svjetlima, paleći ih i gaseći, pokušao da ga otjeram. U jednom trenutku spustio se na sve četiri i počeo brzo trčati. Bježao je tako nekih 250 do 300 metara, nakon čega je skrenuo s puta i nestao na njivama- priča Dragomir.
Sve  vrijeme, koliko je trajalo „praćenje“, bio je spreman da se okrene, da gas i pobjegne u suprotnom pravcu.
-Da se okrenuo i krenuo prema meni, to bi i uradio. Znam da sam bio u autu, na sigurnom, al opet nije svejedno. Grdosija je to, viša od metra, baš  krupna u ramenima, teška po mojoj procjeni sigurno 300 kilograma.
U selu se malo šale na ovu moju priču, ali siguran sam da nema tog junaka kojeg ova slika ne bi bar malo uplašila- kaže Dragomir i dodaje da medvjeda u Tisovini, čak i po pričama starijih mještana, nikad nije bilo.
Ovaj njegov s lokalnog puta po priči mještana dva sata ranije viđen je u blizini  jednog domaćinstva.
Pod kruškom su ga ugledala djeca, desetogodišnji Vedran i njegova mlađa sestra Vedrana nako čega su uplašeni zvali majku Draganu Šabić koja nam je ispričala da se nezvan gost kratko zadržao na njivi, a potom otišao.
Za šetnju medvjeda po ovom kraju znaju i u mjesnoj zajednici. Ante Čavlović, presjednik savjeta MZ Gornja Ravska kod Prijedora kaže da će ovih dana do grada kako bi od Lovačkog Udruženja potražio savjet šta da rade.
-Pošteno, strahujemo, ali ne možemo sami ništa, ni na svoju ruku. Neka lovci odluče šta će s njim- kazao je Čavlović.
(NN/infoprijedor.com)

Darko Banjac prešao u DNS, vodi odbor u Dubici

•  El. pošta

Kako Frontal nezvanično saznaje, narodni poslanik Darko Banjac izabran je za predsjednika opštinskog odbora DNS u Kozarskoj Dubici. 

 Banjac je u NSRS ušao sa liste SDS, a ovu stranku napustio je u drugoj polovini jula ove godine. Sa dvojicom poslanika koji su ranije napustili SDS, te još jednim poslaniko iz DNS Banjac je formiro Slobodni demokratski srpski klub, a zvanično je i njegov predsjednik. 

Iako poslanici SDSK ne negiraju da imaju kontakte sa DNS, do sada su negirali da će političko djelovanje nastaviti u toj stranci, premda je nakon izlaska poslanika Duška Ivića iz kluba DNS da bi postao potrebni četvrti član za formiranje SDSK, bilo više nego očigledno da je njihovo političko djelovanje usaglašeno sa DNS. 

Izvor: http://prijedor24h.com/index.php/politika/13493-darko-banjac-presao-u-dns-vodi-odbor-u-dubici

Šest godina zatvora za seksualno zlostavljanje pastorke

Radovan M. iz Kozarske Dubice osuđen je u banjalučkom Okružnom sudu na šest godina zatvora zbog seksualnog zlostavljanja pastorke, koja danas ima dvadeset godina.

Presudu je izreklo vijeće kojem je predsjedavala sudija Olga Pantić. Poslije izricanja presude vijeće je osuđenom produžilo pritvor, u kojem se nalazi od avgusta 2014. godine.

Prema presudi, on je svoju pastorku zlostavljao duži period, čak i u vrijeme kada je bila maloljetna. U presudi je navedeno da je pastorku zlostavljao od 2009. do avgusta 2014. godine. Seksualno ju je zlostavljao dva puta tokom 2009. godine i jednom u 2014. godini.

Sud je prilikom odmjeravanja kazne kao olakšavajuće okolnosti za optuženog uzeo to što je dobar domaćin, kao i njegovu raniju neosuđivanost. Zbog osjetljivosti slučaja, suđenje je bilo zatvoreno za javnost pa nisu iznošeni detalji.

Branilac osuđenog Radovana, advokat Draginja Aničić najavila je žalbu na presudu, jer smatra da nema dovoljno dokaza za ovu kaznu.

Prema nezvaničnim informacijama iz istrage, Radovan je godinama seksualno zlostavljao i bludničio nad svojom pastorkom, koja je zaostala u razvoju.

“Žrtva ima određenih psihičkih problema, a tokom istrage je bila podvrgnuta detaljnom ljekarskom pregledu. Utvrđeno je da je bila žrtva seksualnog nasilja i da se nije znala i mogla braniti sama. Kada je prvi put napastovana imala je oko 15 godina”, objasnili su policijski izvori.

Osuđeni Radovan uhapšen je u avgustu 2014. godine.

Ovo je druga presuda zbog polnog nasilja u banjalučkom Okružnom sudu u aprilu ove godine. Početkom aprila Miroslav B. iz Prijedora osuđen je na 19 godina zatvora zbog polnog nasilja i obljube nad svojom kćerkom. Zlostavljanje je počeo 2008. godine kada je djevojčica imala 11 godina, a prestao je tek u avgustu 2014. godine, kada je i uhapšen. On je šest godina silovao svoju kćerku, koja sada ima 18 godina.

Banjalučanin D. M. (38) osuđen je u junu prošle godine u banjalučkom Okružnom sudu na 15 godina zatvora zbog polnog nasilja koje je počinio nad svojom osmogodišnjom kćerkom. On je na ovu kaznu osuđen u ponovljenom postupku, jer je Vrhovni sud RS ukinuo presudu iz oktobra 2013. godine, kojom je bio osuđen na 18 godina zatvora. Slučaj je tada vraćen na novo suđenje.

http://www.atvbl.com/sest-godina-zatvora-za-seksualno-zlostavljanje-pastorke/

Директор “Аутопревоза” присвајао новац од продатих карата и ресторана

22.04.2015 07:24 | Г. О.

Приједор - Против Милорада Башића полиција је поднијела извјештај због сумње да је починио кривична дјела фалсификовање или уништавање пословних или трговачких књига.

Башић је осумњичен да је као директор “Аутопревоза” из Козарске Дубице набављао дупле блокове возних карата, као и возачи овог предузећа. Након продаје карата Башић је само један блок приказивао, док је други и остварену добит задржавао за себе. У склопу предузећа постојао је и ресторан, а Башић је радницима наређивао да, уколико нешто продају,  прикажу само дио или мање стање од остварног промета од стварног, док је разлику новца узимао за себе.

http://www.glassrpske.com/hronika/crna_hronika/Direktor-Autoprevoza-prisvajao-novac-od-prodatih-karata-i-restorana/181256.html

Inovacije u pčelarstvu: 'Sauna' za pčele - spas od izumiranja!

Spas za pčele: ukoliko ih izložite toploti umiru parazitske varroa grinje. Zahvaljujući tzv. kraud-fandingu (građanskom finansiranju projekata), izum jednog pčelara bio mogao da reši problem izumiranja pčela.

Stanje je ozbiljno: u Sjedinjenim Državama je predsednik Obama nadležnim organima lično naložio da učine sve kako bi se poboljšali životni uslovi za pčele. Nedavno je i nemački Savez seljaka upozorio da bi ove zime moglo doći do masovnog izumiranja pčela. Ako bude previše toplih zimskih dana, onda bi se, tako glasi upozorenje, mogle namnožiti varroa grinje. Još proteklih godina je zbog štete koju je načinio pomenuti parazit izumrlo deset do 15 odsto rojeva pčela. "To je užasna vest", ocenjuje Rihard Rosa, iako bi upravo ta katastrofa mogla da pospeši njegov biznis. "Kad vidite pčele koje su napale te grinje, možete se samo naježiti."

Ti paraziti, koji izvorno potiču iz Azije, ugrožavaju rojeve pčela u celom svetu. Ispijaju krv svog organizma domaćina sve dok ne ugine. "Okrutan proces", dodaje Rosa. Navodi da je video pčele na koje su prionula istovremeno tri parazita. Pogođene životinje isprva izgledaju raščupane, njihovi pokreti su nespretni sve dok na kraju ne uginu. Rosa očigledno pati dok to priča. Kao pčelar je i sam bio pogođen ovim problem. Inženjer je, istraživač i izumitelj. Kako bi u miru mogao da usvrši svoj izum, povukao se u Švedsku. "Gotovo i da ne govorim švedski", izvinjava se. Ali svom cilju, spasu pčela, tokom boravka u toj zemlji, značajno se približio.

Sadašnji tretman doslovno izjeda pčele

Zahvaljujući sauni za pčele. "Hipertermija u košnici je pre nekoliko decenija primenjivana u Rusiji i bivšem DDR-u. Vrući vazduh je puštan u košnicu, što bi grinje odvajalo od pčela. Ali, tada su aparati bili veći nego frižideri, niste mogli da ih transportujete i nisu bili pogodni za pčelare", pojašnjava Rosa. Danas pčelari koriste uobičajena sredstva za prskanje poput oksalne ili kiseline protiv mrava kako bi se rešili pošasti. Kiselina izjeda grinje, ali i pčele pate od tog tretmana. "Njihove oči, nožice izgledaju kao da su izjedene. Nema nijednog dela tela koji ne pati od kiseline. Pčelu tako masovno oštećujete." Pčele tim tretmanom slabe, postaju neotporne na viruse i proizvode manje meda. "Za mene je kiselina tabu", kaže ovaj prijatelj pčela.

U potrazi za alternativom kiselini izumeo je aparat koji izgledom podseća na ladicu s ogrevnim pločama. Osim toga, njegov izum bi trebalo da omogući da se, ako je to moguće, u jednom navratu ukloni veliki broj grinja bez da se našteti pčeli. Aparat bi trebalo da bude dugotrajan, oko 30 godina i naravno jeftin "da nijedan pčelar više ne bi mogao da izbegne njegovo korišćenje ukoliko postoji potreba", objašnjava Rosa.

Odmor za pčele - tortura za grinje

Rosina sauna za pčele postavlja se ispod sanduka za pčele. Grejanje se, prema izboru na baterije ili struju, postepeno može uključiti na 40 do 42 stepena. Pomoću ventilatora u košnicu dospeva vazduh. Pčele te temperature mogu da izdrže, a li ne ivarroa grinje. Nakon 30-minutnog tretmana na 38 stepeni umiru jer se zgrušaju njihove telesne bjelančevine. Posebno tvrdokorni paraziti nakon određenog vremena padaju u mrežu u donjem delu ladice, u kojem je temperatura, doduše, niža, ali ih tamo očekuje električni udar. Istovremeno, imunitet pčela ovim tretmanom dodatno jača.

Traže se sponzori

Prvotno je Rosa hteo samo svoje pčele da izlečiti, ali i drugi pčelari su smatrali da je njegova ideja sa saunom za pčele genijalna. Jedini problem jeste: nedostatak novca kako bi se aparati serijski proizvodili. Oko 120.000 evra mu je potrebno za amortizaciju troškova za razvoj.

Tako se uputio u potragu za sponzorom i pronašao Floriana Disinga. Taj ekološki ekonomista je radio u automobilskim preduzećima Volvo i MAN. Danas savetuje preduzetnike poput Riharda Rosea. Njih dvojica su osnovali poduzeće Apisystems, pri tome Dising pokušava da obezbedi novac i brine se za marketing.

Pomoću crowdfunding platformi (finansiranje uz pomoć podrške velikog broja građana – grupno finansiranje) na internet stranici Ecocrowd, Dising je uverio ljubitelje pčela i prirode da investiraju ukupno 50.000 evra kako bi se ubrzala proizvodnja.

Jer samo baterija, odnosno akumulatori koštaju 400 evra. Proizvodni troškovi se kreću oko 1.500 evra po aparatu, a prodajna cena iznosi polovinu te sume.

Savesna priprema

Kako bi usavršili taj aparat Rosa i Dising sprovode testove u realnim okolnostima kod pčelara, čime žele da testiraju uslove u različitim godišnjim periodima, sa namerom da ostvare veliku delotvornost. Pčelarski instituti prate istraživanja, prikupljaju podatke i prave korisnu naučnu bazu podataka.

Jedan veliki problem brine izumitelja. Rose mora dosta da putuje, mada bi radije nastavio sa eksperimentima - u osami slabo naseljene švedske provincije Dalarna.

S druge strane rado razmenjuje mišljenja sa drugim pčelarima. "Pčelari su pre bili ljudi stariji od 80 godina i nekako čudnog karaktera", priča Rosa. "Ali sve više je mladih ljudi koji se bave pčelarstvom. I stanovnici gradova kao i žene nabavljaju pčele. Njima je zdravlje pčela važnije od dobiti koju ostvare prodajom pčelarskih proizvoda."

Upravo zbog takvog razmišljanja, Rose nastoji da ponudi jednostavnu, primenjivu metodu uništavanja štetočina koju svako može finansijski da pokrije.

(izvor: DW)

СТРАДАЛО 721. 000 СРБА, ШТО ЈЕ 80 ОДСТО УКУПНИХ ГУБИТАКА

Другом свјетском рату, на подручју данашње БиХ, страдало је 721.000 Срба, муслимани су имали 68.000 страдалих, а Хрвати 24.000. Посљедица свега је радикална промјена демографске слике, наводи Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић.

Током Другог свјетског рата, на подручју данашње БиХ, од 904.000 страдалих – 721.000 су Срби, који су чинили готово 80 одсто укупних губитака, истиче историчар Миливоје Иванишевић. 

Муслимански губици у БиХ износили су 68.000 лица, односно 7,5 одсто, а хрватски 24.000 или 2,7 одсто од укупних губитака БиХ. Страдала су и 11.024 Јевреја.

Иванишевић указује да је разлог за прикривање српских губитака то што су показатељи првог послијератног пописа у Југославији дали врло суморну слику – да је страдање српског народа било десет пута веће од муслиманског, а скоро тридесет пута веће од хрватског.

„Посебно се то видело у случају БиХ и Хрватске. Демографски губици БиХ износили су 904.000 или 32 одсто од укупних губитака Југославије (убијени, расељени, нерођени)“, наводи Иванишевић за Срну, позивајући се на историјске изворе.

„Од толико страдалих у БиХ, једине жртве геноцида, народноослободилачког и антифашистичког рата били су Срби, а остали су у највећој мери страдали као припадници разних фашистичких оружаних формација и као сарадници окупатора у разарању властите државе у којој су до тада живели“, наводи Иванишевић.

Директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. веку истиче да ни један европски народ у својој властитој држави није претрпио толико суров и немилосрдан вјерски и национални погром као што су Срби од својих сусједа…

„Зашто то кријемо? Ми немамо свој Јад Вашем, свој институт, саборни храм или музеј геноцида. Што је још горе, не знамо чак ни сва имена жртава. Нисмо ни покушали да их попишемо“, истиче Иванишевић у интервјуу Срни.

У том рату, од сваке српске породице „узето“ је по неколико глава, наводи он, а многе српске и јеврејске породице заувијек су без трага нестале. Убијање Срба или Јевреја тих година није третирано као злочин.

„Напротив, за то се добијала награда. Последица свега је радикална промена демографске слике БиХ“, наводи Иванишевић.

Поредећи губитке у Другом свјетском рату са осталим европским државама, Иванишевић напомиње да су губици Југославије, само због огромног страдања Срба, износили веома високих 12,2 одсто.

Он наводи да су у Бугарској губици били 0,3 одсто од укупног становништва, Велика Британија изгубила је 0,8 одсто, Италија 0,9 одсто, Белгија један одсто, Француска 1,4 одсто, Грчка 2,2 одсто, Чехословачка 2,8 одсто..

Затим Румунија 2,9 одсто, Мађарска 4,7 одсто, Аустрија пет одсто, Њемачка 6,1 одсто, СССР између 8,8 и 12,9 одсто, Пољска 20,4 одсто.

Наводећи да су у БиХ у Другом свјетском рату евидентиране 11.024 јеврејске жртве, од којих у самом Сарајеву 8.313 лица, Иванишевић је судбину Јевреја у том рату упоредио са судбином Срба у оном од 1992. до 1995. године.

„У првом случају, Сарајево је још новембра 1941. `очишћено` од Јевреја, а исто се догодило и са Србима, од којих је Сарајево коначно и дефинитивно `очишћено` током зиме 1995-1996. године“, напомиње Иванишевић.

Он указује да се Срби, упркос пријатељским односима са Израелом, нису угледали на Јевреје у смислу његовања успомене на властите жртве.

„И данас су српске државне институције, па и државници“, сматра Иванишевић, „индолентни према срамотној чињеници да су српска страдања и даље на периферији интересовања“.

Он подсјећа да је у званичним државним списковима и документима евидентирано свега 155.912 имена српских жртава из времена Другог свјетског рата.

„Многи политичари и лидери странака, вјероватно, то не знају. А, недостаје бар још два пута толико имена. Ако смо као нација били блокирани у поратним годинама и деценијама док смо живели под истим кровом са својим убицама, бар смо последње две деценије од како имамо Републику Српску ослобођени тог оптерећења“, сматра Иванишевић.

Он наводи да треба изнијети и овјековјечити чињенице о српском страдању због дуга према генерацијама које долазе.

„Јермени своје жртве никад нису препустили забораву, па су након много деценија доказали, а свет је признао, геноцид који је извршен над јерменским народом. А, шта ми чекамо?“, пита Иванишевић.

У истраживању српских губитака у Другом свјетском рату, Иванишевић је, осим страних извора и властитих поређења, користио и податке аутора Д. Вогелника „Демографски губици Југославије у Другом светском рату“.

Такође, користио је и податке из књиге Животија Ђорђевића „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ и Владимира Жерјавића „Губици становништва Југославије у Другом свјетском рату“.

Još učenica optužilo profesora za blud?

KOZARSKA DUBICA - Nakon prijave M.Š., maloljetne učenice Mješovite srednje škole (MSŠ) "Nikola Tesla" u Kozarskoj Dubici, koja je policiji zbog seksualnog napastvovanje prijavila radnika te ustanove, profesora M.S., u toku jučerašnjeg dana je iste ili slične optužbe iznijelo još nekoliko učenica, saznaju "Nezavisne".

Policija istražuje prijavu učenice M.Š., koja je, kako saznajemo, izjavila da je profesor M.S. pokušao da je poljubi i dirao je po tijelu. Izvor blizak istrazi je kazao da je ona u svojoj prijavi navela da ju je profesor često zaustavljao u školskim prostorijama da je, kako je kazala, nešto pita nasamo, a potom bi je pokušao poljubiti.

"Profesor je prije nekoliko dana poslan na godišnji odmor, dok čitava situacija ne bude ispitana", kazao je naš izvor i dodao da je profesor, koji tvrdi da nije učinio ništa od navedenog i da mu neko smješta, ispitan u CJB Prijedor, gdje je proveo skoro cijeli dan.

U CJB Prijedor nisu željeli da ove informacije potvrde niti demantuju, već su samo istakli da postoji prijava za seksualno napastvovanje.

"Prijavu maloljetnog lica je zaprimila Policijska stanica Kozarska Dubica. Po toj prijavi postupamo, odnosno preduzimamo mjere i radnje iz naše nadležnosti. Pošto je, dakle, lice koje je prijavilo slučaj maloljetno, ne možemo, zasad, otkrivati više detalja o ovom slučaju", kazali su iz CJB Prijedor.

Dodali su da policija u Kozarskoj Dubici preduzima sve potrebne mjere i radnje iz svoje nadležnosti na rasvjetljavanju događaja koji je prijavljen tokom ovog mjeseca.

"U cilju istrage nismo u mogućnosti iznositi detaljnije informacije. Nakon završene istrage nadležnom tužilaštvu biće dostavljen odgovarajući izvještaj", istakli su iz prijedorskog CJB-a.

Više informacija nije željela dati ni Senada Zlokapa, direktor MSŠ "Nikola Tesla", koja je samo istakla da ne može govoriti o ovom slučaju.

"O tom slučaju ne bih da govorim, jer sve o tome vodi policija u Kozarskoj Dubici, zovite njih. Tamo je roditelj prijavio slučaj. Škola vodi svoj postupak, ali o tome ne mogu da govorim", poručila je ona i dodala da će, ako bude dokazana tačnost prijave protiv profesora, on biti suspendovan ili će dobiti otkaz.

Nevjerica kruži gradom

Mještani Kozarske Dubice su u šoku. Kažu da se ova nemila vijest proširila gradom, ali da se nadaju da ipak nije tačna.

"Ne poznajem lično ni profesora ni učenicu, tako da ne mogu da komentarišem njihov karakter i ličnost, ali je stvarno ne mogu da povjerujem da se tako nešto dogodilo u našem gradu. Iskreno, zgrožen sam", rekao je jedan Dubičanin, koji nije želio da mu navedemo identitet.

http://www.nezavisne.com/novosti/hronika/Jos-ucenica-optuzilo-profesora-za-blud-294788.html

Udomio dječaka koji je spavao u kućici za pse

KOZARSKA DUBICA - Jedno jutro sam izašao iz kuće, ušao u šupu koja je maltene u ruševnom stanju i zatekao dječaka kako spava.

Pitao sam ga ko je, odakle tu, šta hoće? Kada mi je sve objasnio, rekao sam mu da uđe u kuću, da se okupa, dao sam mu jednu sobu da ima za sebe i od tada Milenko i ja drugujemo, kroz suze počinje potresnu priču Sakib Ramić iz Kozarske Dubice.

Milenko je trinaestogodišnji dječak kojeg su roditelji prije nešto više od dvije godine, poslije razvoda i pronalaska novih partnera, napustili. Od tada se za život snalazi na sve moguće načine, kojima dijete njegovih godina nije doraslo.

Od mještana koji su upoznati sa slučajem mladog Milenka Gajića smo čuli zastrašujuću priču da je prije nekoliko godina spas od zime i hladnoće potražio u kućići za pse, gdje je proveo noć i gdje su ga ujutru i pronašli. Uprkos tome što ima oba živa roditelja, tetku i stariju sestru koja je samostalna, niko ga nije htio prihvatiti te je dječak, sve dok ga sudbina nije spojila sa Ramićem, bio prepušten ulici.

"Niko ga nije htio, evo baš prije nekoliko dana mu je majka dolazila pa nedugo poslije toga i sestra, izvinjavaju se. Ne treba to meni, mogli su mu pomoći do sada, treba da ih je sramota! Kod mene je već više od godinu dana, sada je našao neku curicu pa ode do grada da se malo druže i šetaju", kazao je Ramić.

Kako kaže, Milenko nije išao ni u školu, a tek nedavno je uz njegovu pomoć naučio i da se potpiše.

"Ja svog Milenka volim kao da mi je najrođeniji, nemam nikoga od porodice i spreman sam da mu ostavim sve što imam kada umrem. Ipak, kada sam mu rekao da ćete doći, prepao se da ćete ga odvesti i otišao napolje. Brinem se o njemu koliko mogu, što ja imam, to je i njegovo i sve podijelimo napola. Sada sam mu kupio patike, kada sam nešto malo novca skuckao. Trudim se da ga savjetujem, da mu pomognem u svemu koliko mogu. Obojica želimo da ostanemo zajedno, volimo se i pazimo jedan na drugog, ali nam treba pomoć", pojašnjava Ramić.

Da čitava situacija može biti i nezavidnija, govori podatak da je Ramić težak bolesnik. Život mu ne bi bio moguć bez svakodnevnog uzimanja lijekova i aparata pomoću kojeg koristi čist kiseonik i koji mu pomaže pri disanju, a kretati se može tek malo, uz štake.

"Živimo od 160 KM socijalne pomoći. Da nema toga, ne bismo mogli živjeti, hvala im kada su mi i to dali jer inače ne znam kako bih preživio. Ne kuvam niti mogu zbog svoje bolesti, a nemam ni uslova, tako da nekada Milenko ode do 'Merhameta' pa nam donese obrok da ručamo i guramo polako", kaže on i dodaje da mu veliku pomoć pružaju komšije, koje im uvijek nešto donesu i pomognu koliko mogu.

Branko Arnaut, direktor Centra za socijalni rad u Kozarskoj Dubici, nam je poručio da su i on i socijalna radnica koja je zadužena za malog Milenka čitav dan zauzeti slučajem koji nikako nije mogao biti odgođen te da ćemo sve informacije dobiti u toku narednih nekoliko dana.

Humanost na djelu

Mještanka Kozarske Dubice Lena K. jedna je od osoba koje Milenku pomažu koliko mogu.

"Putem internet stranice 'zagrljajnost' sestra i ja smo prijavile Milenkovu situaciju. Posjetila sam ga i odnijela mu malu pomoć od djevojke koja je pokrenula tu akciju. Uslovi u kojima žive su jako teški pa apelujem na sve ljude koji bi bilo kako mogli pomoći - iscijepati drva, pokloniti stare cipele, skuhati topli obrok, da to i učine. Njemu vjerovatno treba svašta, ali ponajviše brige i pažnje. Prvenstveno mislim na moje Dubičane, koji su mu blizu i mogu priskočiti odmah. A onda i na sve ostale", kaže Lena.

http://www.nezavisne.com/zivot-stil/zivot/Udomio-djecaka-koji-je-spavao-u-kucici-za-pse-294514.html