29.09.2015. - "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко"
Једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. С обзиром на историјски кратку дистанцу у односу на рат у коме је и Тепић херојски погинуо, водиле су се расправе о његовом подвигу, али званичних дилема није било - он је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.
Дана 29. септембра 1991, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.
Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.
Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.
За тај јуначки чин мајор Тепић је одлуком Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постхумно одликован Орденом народног хероја.
Њему у част, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату.
Његово име носи улица у Козарској Дубици, у Београду /општина Савски венац/, Бањалуци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду /три улице/, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Градишци и у више других српских градова.
Мајор Тепић остаће упамћен по речима: "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко".
https://www.youtube.com/watch?t=8&v=RBOJqMxEZeM
Једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. С обзиром на историјски кратку дистанцу у односу на рат у коме је и Тепић херојски погинуо, водиле су се расправе о његовом подвигу, али званичних дилема није било - он је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.
Дана 29. септембра 1991, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.
Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.
Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
За тај јуначки чин мајор Тепић је одлуком Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постхумно одликован Орденом народног хероја.
Њему у част, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату.
Његово име носи улица у Козарској Дубици, у Београду /општина Савски венац/, Бањалуци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду /три улице/, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Градишци и у више других српских градова.
Мајор Тепић остаће упамћен по речима: "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко".
https://www.youtube.com/watch?t=8&v=RBOJqMxEZeM
